Крсна слава

Крсна слава код Срба је постала – после Божића – главна свечаност у породици. То је заједничка свечаност породице као заједнице, а не индивидуална свечаност појединог њеног члана. Српска Православна породица у свечаности славе показује се еминентно Православном. Она врши памјат/спомен (грч: μνήμι) своме светитељу заштитнику. Зато у укупном животу народа нема појаве која је тако снажно деловала и тако свеукупно држала у јединству породицу, као што је то Крсна слава – породични празник по превасходству. Њено свеобухватно схватање, добро натопљено саборношћу, код Срба је тако обухватан и укорењен да је потиснуо све индивидуалне прославе, пре свега имендане, а и рођендане, који код Православних Срба никад нису ухватили корене. Ова светковина позната је код Православних Срба у разним временима, почев од најранијих дана и под различитим називима; најчешће кориштени називи су: свети, свето, светац, светога (дан), сведен (добијено сажимањем све и ден), сечеме леб, ломиме леб, дизање славе, кришколач, свечарство, празник, спомен, Крсна слава.

Овај последњи у низу назива, под којим је овај празник данас најпознатији, најмлађи је: настао је у западним крајевима обновљене Пећке Патријаршије (1557. године и касније). Кроз свој назив, он указује на постанак славе код Срба: по једној, то је празник кад је породица или племе примило свето крштење, а по другој, то је свети над чијом је иконом свештеник служио службу када би долазио у одређено племе које се окретало Хришћанству и постепено му прилазило. Постоје индиције да се реч „крсна“ у називу, не односи на крст (грч: σταυρός), нити на крштење (грч: βαπτίζω), него на Христа, тј. охристовљење и уцрковљење породице: Χριστός – христити, охристити; мисли се на облачење у Христа (Га 3,27; Рм 6,3) – смисао крштења; калемљење лозе на чокот и њено срастање с њим (Јн 14,4-5).