Крсна слава

На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Пошто се гости на славу позивају само први пут, добро је сваког посебно подсетити на долазећи празник. Богатство трпезе и разноликост јела која се припремају за славу, треба да су примерени материјалним могућностима домаћина. Задуживање како би се показали пред гостима богатом трпезом није у духу Православља.
Освећење водице

У време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице треба припремити:

1. чинију са водом,
2. мало босиљка,
3. мању свећу,
4. кадионицу са жаром,
5. тамјан,
6. списак са именима укућана.

Све се то постави на сто у соби где је славска икона,постављена на источном зиду просторије. Пожељно је да на обреду освећења водице буду присутни сви укућани. Зато свештеник обично унапред заказује долазак. У току обреда освећења водице, свештеник ће обићи све просторије куће, и попрскати их са већ освећеном водицом.
Икона

Сваки Православни дом треба да има икону своје Крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби, и то увек на источном зиду. Пожељно је да поред иконе кућног светитеља стоји икона Исуса Христа и икона Пресвете Богородице. Славска икона треба да је ионописана по правилима Православља, и да је освештана у неком од храмова. Треба избегавати употребу икона осликаних у барокном стилу, јер оне нису у духу Православља.
Свећњак

Чирак или свећњак са једним краком (или више кракова) у који се углављује свећа. Обично се прави од неког тешког метала, туча, бакра, месинга или, у богатијој варијанти, од сребра. Важно је да има стабилно постоље и да се свећа добро углави да се не би преврнула. Уместо свећњака, може се употребити и теглица напуњена сировом пшеницом, у коју се онда забоде славска свећа.
Свећа

За славу се купује већа свећа, обавезно од чистог воска, и ставља се у свећњак. Славску свећу пали домаћин, уз присуство укућана и најближих пријатеља. Домаћин се прекрсти, спомене у молитви Бога и име своје Крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. То се ради непосредно пре резања колача, ако свештеник долази да то обави у дому. У случају да је славски колач резан у цркви, домаћин пали свећу, по повратку кући. Свећа гори целог дана, а гаси се кад догори толико да не постоји опасност да ће пламен да оштети свећњак, или да запали нешто у близини. Може се гасити на више начина; домаћин се прекрсти, узме мало средине из славског колача и угаси је; домаћин се прекрсти и узме кафену кашичицу вина и лагано сипа уз фитиљ свеће. Свећа која није догорела до краја, пали се другог и трећег дана славе.
Славски колач

Славски колач је, као и просфора, квасни хлеб, и по правилу, замеси се освећеном водицом. Треба га умесити дан пре славе. Колач се носи код свог пароха, у храм коме свечар припада. Носи га, по правилу, домаћин сам или са неким од деце. У случају да је домаћин спречен, колач може однети било ко од чланова породице. Колач се носи рано ујутру, пре почетка Свете Литургије. Осим колача, носи се још чинија са житом, мала свећа, флаша црног вина и списак са именима укућана. По договору, ако је свештеник у могућности, колач се може резати и у свечаревом дому. У неким крајевима се поред колача меси и хлеб у облику крста – крстак. У Нишу и Куманову се тај хлеб назива Света пресвета.

Колач је типична хлебна бескрвна жртва Богу, која се приноси у знак захвалности. Сам колач символише Исуса Христа који је хлеб живота. Након обреда освећења и сечења, колач се исече на кришке и прво се послужи домаћин и домаћица, а после и сви укућани и гости. Сасвим је погрешно колач оставити по страни да остане непоједен.
Жито (кољиво)

Уочи славе припрема се славско жито које се назива још и кољиво. Оно се освећује заједно са славским колачем, при чему га свештеник крснообразно прелије вином. Пред почетак обреда освећења, у средину жита се забада мала танка свећа, која се упали и гори током целог трајања обреда. По завршетку, свећица се угаси и извади. По повратку кући, када се упали главна славска свећа, онда се најпре домаћин прекрсти и послужи житом, а затим и остали укућани. Сваки гост који дође на славу најпре се служи житом.

По учењу Цркве, славско жито се спрема за све славе. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан и Илиндан, јер кажу да су то „живи свеци“. Истина је да не постоје „мртви свеци“. Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог – Бог живих а не мртвих. Поред тога, славско жито има значење библијског символа васкрсења и Православну веру у опште васкрсење и вечни живот (Јн 12,24; 1 Кор 15,36); исто значење има и жито које се употребљава на парастосу, али молитва за његово освећење је другог садржаја и намена му је друга. Жито се, дакле, Невезано за светитеља, спрема за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су „тако радили и њихови очеви“.

Сама реч „кољиво“ нема никакве везе са речима „клати“ и „клање“, него потиче од грчке речи κόλλυβον (коливон), што значи „зрно“.
Вино

Вино је један од основних символа у Хришћанству, и увек символише Крв Исуса Христа, невину Крв проливену за наше спасење. У обреду освећења, славски колач и жито се преливају вином, које треба да буде црно вино, без икаквих примеса и доброг квалитета. Приликом резања колача и преливања вином, обично се говори: „Колач ломили, Бога молили, колач преливали вином, дом се преливао миром, животом, здрављем и сваким добром, амин Боже дај.“ Уколико домаћин иде у цркву на резање колача, треба да понесе пригодни отварач за вино. Флаша се отвара пре почетка обреда, и затвара по завршетку. Сасвим је уобичајено да свештеник употреби вино за преливање славских колача и жита оних свечара који су заборавили да понесу своје.